Коста Абрашевић

  

 Коста Абрашевић
(Охрид 1879 – Шабац 1898)

„Умро је онда кад је тек требало да живи и ствара“

 

Коста Абрашевић, раднички песник, припадник српке социјалдемократије и родоначелник наше пролетерске поезије.

Многа културно уметничка друштва широм Србије носе његово име. На жалост о овоме младом песнику тешко је наћи нешто више података иако многи критичари његове стихове сматрају значајном песничком појавом у редовима тадашњег југословенског пролетеријата. Његове песме одишу снажним бунтом и незадовољством против тадашњег положаја владајућег и повлашћеног слоја те се на тај начин јасно легитимира као социјалиста. Поезију је схватао као средство за постизање праведнијег и солидарнијег друштва. Његови стихови остали на на неки начин стилски и језички недорађени јер их је почео писати као ђак основне школе. Такође је важно нагласити да је умро врло млад – имао је само 19 година!

Свет је нама отаџбина

О, владари, о, нељуди! Такве моћи ко вам даде,
Да тиранске ваше ћуди народима међе граде?
Је л’ божанска та власт ваша? Ко је даде вама свима,
Да створите вашим бесом отаџбине народима?
Чујте, грми из низина: Свет је наша отаџбина.

Костин отац Наум био је Србин, а мајка Сотира пореклом Гркиња – веома учена жена. Због тешког живота, отац је одлучио да се настане у Шапцу где је отворио кафану.

Коста је имао завршена три разреда гимназије у Охриду али му у Шапцу нису била призната. 1892. године уписао је гимназију. Пети разред завршио је 1897., али је већ наредне године скрхан болешћу умро.

Звижди ветре

Звижди ветре, на све стране,
чупај дрво, крши гране!
Свом силином свога лета
хуји, јури, преко света.
Звижди песму – да се хори,
храбром борцу да се бори!
За живота свога цела
за идеју за начела;
нек’ га увек прати нада:
да ће, кад га смрт савлада,
нови борци да се јате,
барјак његов да прихвате.
Звижди песму, звижди свима,
силницима тиранима!

Звижди ветре, јаче, тише,
лети ниже, лети више!
У руднике тамне сиђи,
фабрикама влажним приђи;
кроз тамнице мрачне бруји,
преко туних њива хуји –
свуд где чујеш тужна крика
раденица, мученица,
кроз редове њихне спеши,
силном надом крепи, теши,
песмом наде, песмом моћи,
песмом среће, сто ће доћи,
лечи јаде ломних груди,
зору јављај, из сна буди.

Звижди ветре, летећ журно,
звижди громко, силно, бурно;
у висину лет свој дижи,
у све краје света стижи,
звижди химну, чији гласи
нек’ се разлију ко таласи,
химну братства свет да сроди –
једнакости и слободи.

***

Братство

Смртни је часак дош’о; гробу се ледном спремам,
клеца ми трошно тело: животне снаге немам;
Ал ја се не бојим смрти – живот је горак био –
Животне сласти нисам ни капи пио.

Смрт није страшна, кад ми срце и душа веле
Да ћу живети вечно, код оних што спас желе
Целом људском роду.
Није ми живота жао; јер моје песме снаже
Патнике целог света што себи спасења траже –
У борби за слободу!

Кад неко поживи само деветнаест година, а постане симбол српског радништва и пролетеријата, онда се може само констатовати да се ради о богомданом таленту, метеору који је снажно засијао и угасио се.

Коста Абрашевић, први пролетерски и народни песник Србије, рођен је у Охриду, 29. маја 1879. године, у сиромашној трговачкој породици. Отац Наум Христић, био је ситан трговац који је често путовао и Елбасан, где је набављао робу, доносио је у Охрид и продавао у својој балканској радњи. Мајка Сотира, образована жена, која се школовала у Куманову, потиче из угледне охридске породице Наума Тоцка, који је био Грк по пореклу.

У свом дому, на самој обали охридског језера, Наум и Сотира су изродили четворо деце – три сина и једну кћер. Коста је био трећерођено дете у породици Христић. Још два сина Сотира је родила по пресељењу породице у Шабац, али су они умрли још као деца.

Три разреда грчке основне школе Коста је учио и завршио у Охриду, од 1885-1888. године. Био је живахан и са децом се радо играо, али је кадкад, занет маштањем и сањаријама, знао и сам себи бити довољан.

Сиромашном балканском радњом отац Неум је све теже прехрањивао бројну породицу. Морало се у печалбу, па се Наум определио за Шабац, где су од раније живела и радила његова два сестрића. У Шапцу, који је био на гласу по трговини, обрео се 1887. године и убрзо, уз помоћ рођака, успео да отвори малу гостионицу на периферији вароши. У лето наредне године упутио је позив Сотири да се, са децом, упути у Шабац. Како није било никаквих средстава, путовало се тегобно, коњским караваном.

Пошто му нису призната три разреда грчке основне школе које је завршио у Охриду, Коста је поново морао у први разред. Приликом уписа у школу, по очевом надимку Абрас, који је добио због пега на лицу, уцитељица је Косту уписала под именом Абрашевић, које ће носити до краја живота.

Неколико година након доласка у Шабац, отац Наум је умро, скршене снаге и неостварених жеља. Рад у кафани и бригу о породици преузео је најстарији син Климент, коме су и остали укућани помагали. живот је настављен, али без посебне наде у боље дане.

Основну школу Коста је, са одличним успехом, завршио 1892. године, што је и разумљиво кад се зна да је из грчке основне школе у Охриду понео солидно образовање. Док су се остали ђаци мучили да савладају школско градиво, он је већ читао књиге и молио мајку да му прича приче, што је Сотира чинила са посебним приповедачким даром.

Школовање је, као тринаестогодиошњак, у јесен 1892. године, наставио у Шабачкој гимназији. Већ тада је исказивао неутољиву жеђ за знањем и новим сазнањима и читао је све што би му дошло под руку. До књига је долазио у ђачкој књижници и Радничкој касини, или их је позајмљивао од породичних пријатеља и својих другова и другарица.

Као гимназијалац, у петнаестој години, доживео је своју прву и једину младалачку љубав. Пошто су сви знали да пише песме, за светосавску прославу 1894. године, Коста је, као ђак трећег разреда, био одређен да рецитује једну песму. Свечано обучен, колико је то било могуће, са подијума је, одмерено и сугестивно, изговорио стихове песме, поистовећујући се са идејом аутора. Његов наступ су, са посебном пажњом, пратила два ужарена црна ока. Нешто доцније, са руком у руци, до Косте је коло играла наочита црномањаста девојка. Букнула је љубав каква се доживљава само у гимназијској клупи. Од тада су се често виђали. А потекли су и стихови…

Непуне две године касније, кад је једног дана дошао кући из школе, после дугог размишљања, Коста је узео свеску у коју је бележио љубавне песме, исцепао је и бацио у ватру. Љубавна чаролија се угасила.

Даља песникова интелектуална и животна одређења и опредељења, директно су везана за спознају идеја и учења Светозара Марковића и буђење Србије из учмалости и заосталости.

Док се Светозар Марковић, са својим следбеницима, неуморно трудио да у народу оживотвори своје социјалистичке идеје, Коста Абрашевић их је величао у својим песмама и уливао им и снагу и душу. Уочавајући бројне неправде у свету у коме живи, у Кости се јавља критички дух који га доводи до сазнања да се друштво мора преуредити и очистити, како би живот у њему био лепши и срећнији за све људе.

У својим мислима, тежњама и стремљењима, Коста се осећао усамљеним. Тражио је истомишљенике, младе људе са којима ће моћи да размењује мисли и идеје и да практично ради. Једног дана, у свој скромни дом позвао је неколико својих другова, оних за које је приметио да га слушају са највише пажње и интересовања. У Костиној соби су дуго разговарали. Знао је да је у Београду основан један социјалистицки кружок и желео је да та искуства примени и у Шапцу. Другови су са одушевљењем прихватили његов предлог. Два пута недељно, каткад и чешће, састајали су се у Костиној соби и, са младалачким жаром, расправљали, критиковали, супростављали мишљења, просуђивали…

Мајка Сотира је стрпљиво подносила галаму из Костине собе, а кад би она постајала несносна, што се често дешавало, одлазила би у кафану, или у посету суседима. Ипак, Кости није приговарала, нити је овакве скупове забрањивала.

Коста и другови су одлучили да „издају“ два листа – један књижевни, који ће се звати Омиров венац, и други сатирични, под називом Грбоња. Како средстава за штампање није било, они су излазили у рукопису, уз велики труд и ангажовање младих социјалиста. Посто је тираж износио само два-три примерка, листови су читани у клубу, или учионици, идући од руке до руке.

Кружок се постепено све више ширио. Поред ђака, на његове састанке су почели да долазе и радници и занатлије. У клубу су оживеле идеје из седамдесетих година, које су биле овладале Србијом.

Коста је, с обзиром на свој узраст, био под великим притиском обавеза које је сам себи наметнуо. Морао је учити за школу, и даље га је држала читалачка страст, преводио је стране песнике, морао је радити у клубу и на „издавању“ листова, а морао је, посебно кад га обузме песничка ватра и инспирација, певати и своје песме. И поред свега тога, са урођеним смислом за реалност, и даље је себе сматрао лењивцем који живи од братовљевог и мајчиног зноја и рада.

Поезија Косте Абрашевића

Своје прве стихове Коста је испевао још као ђак основне школе. Из тог времена остала је сачувана топла, искрена и дечије наивна песма – тугованка за завичајем.

Плови, плови, моја лађо,
плови брже, хај!
Однеси ме право у мој
мили завичај!

Остале песме из ђачког периода Коста је уништио.

За живота, своје песме је објављивао у Социјал-демократу 1895, и Врачу, 1896. године.

На две Костине најпознатије и најквалитетније песме – Звижди ветре и Црвена, компонована је и музика и веома често су извођене. У првој, он раднике и све обесправљене бодри да истрају на свом мукотрпном путу ка просперитету и бољој сутрашњици.

Шабачки радници подигли су свом песнику споменик на коме је, уместо крста, засијала лира, а испод ње су се низали стихови Костине најпознатије песме – Црвена:

Црвена је крвца што кипи у нама;
црвена је муња, што облак пролама,
црвено је небо кад се зором смије,
црвен нам је барјак, што се гордо вије,
црвена је мржња у нашим грудима,
па и гнев је црвен, што нас обузима.
О тирани, чујте – не треба вам крити –
И освета наша црвена ће бити.

Године 1897, Коста је у петом разреду гимназије. Једна омладинска организација приређивала је свечаност, па је Коста одређен за рецитатора. У црном свечаном оделу, позајмљеном од брата, са белом кошуљом и црвеном машном, он је, са тананом осећајношћу, веома импресивно завршио своју тачку. После програма, настало је весеље. Том приликом, Коста се јако прехладио и од тада је често падао у постељу.

Један споредни догађај, с обзиром на песников сензибилни карактер, могао је убрзати његову смрт. Када је умро један Костин школски друг, наставник га је одредио да, у име ђака, одржи посмртни говор. Коста се припремио али, уочи самог погреба, исти наставник му саопшти да он неће говорити, јер је накнадно одлучено да то учини син директора Гимназије. Разумљиво је што је Коста био повређен, па је наставника љутито упитао: „Што ме лажете!?“

Овај непријатан догађај окончан је тако што је Коста оцењен рђавом оценом из владања. Да зло буде веће, у то време је успех ученика, на крају школске године, свечано саопштаван у школском дворишту, на Видовдан, пред бројним родитељима и градским великодостојницима. Косту је ово јако потресло и често је понављао: „Зар ја да будем рђавог владања!?“

Лето и јесен 1897. године провео је на лечењу у Бањи Ковиљачи, али већег успеха није било. Вратио се кући неопорављен и неизлечен. Снага га све више напушта. Више не помаже ни даноноћна нега мајке Сотире, ни посете и тешење његових другова. Он је свестан да је крај близу. Дрхтавом руком, само пет-шест дана пред смрт, написао је следеће стихове:

Смртни је часак дош’о; гробу се ледном спремам,
клеца ми трошно тело: животне снаге немам.
Али ја се не бојим смрти – живот је горак био –
животне сласти нисам ни једне капи пио.

Умро је у Шапцу, једног хладног зимског јутра, 8. јануара 1898. године. Умро је онда кад је тек требао да почне да живи и ствара.

После његове смрти, у листовима и часописима су почеле да излазе његове песме, али са крстом поред његовог имена, као посмрчад.

Године 1903. пет година после Костине смрти, група великошколаца социјалиста из Београда, издала је прву збирку његових песама, под називом Песме.

Веома брзо, због своје оригиналности, искрености и надахнутости, Коста Абрашевић је постао симбол радништва, младости, песме и игре. Већ почетком 20. столећа, бројна културно-уметничка друштва у Србији понела су његово име. „Српски  буревесник“, о коме је Јован Скерлић забележио да „нигде нису мржње и наде пролетерске певане са толико страсти, са толико узбуђења, са толико топлине“, наставио је да живи у срцима српске омладине, најоданијег настављача његових идеја и идеала.

И Шабац се достојно одужио своме песнику. Одмах после Београда, већ у октобру 1905. године, само седам година после Костине смрти, основана је у Шапцу Радничка уметничка група „Абрашевић“, потоње културно-уметничко друштво, које више од девет деценија, песмом и игром, по земљи и иностранству, успешно репрезентују наш крај и преноси славу прерано преминулог песника. Под истим именом основана су културно-уметничка друштва у бројним српским градовима.

Шабац је своме песнику подигао споменик на Камичком гробљу, у облику стуба без капитела, на чијем средишњем делу је уклесана плоча у облику отворене књиге, док је на врху постављена метална лира; на кући у Карађорђевој улици, у којој је песник живео, постављена је спомен плоча, а у Градском парку спомен-биста.

Advertisements
Оставите коментар

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: